Honda je izhavila da su razvili robota kojim se upravlja putem ljudskih misli, zahvaljujući uređaju nalik na kacigu koja meri moždanu aktivnost osobe koja je nosi i šalje signale mašini.

Zadnja verzija ASIMO robota – popularnog robota Honda Motor korporacije, koji već može da igra, da trči i da sprovodi goste kroz kancelarije – sada je upotpunjen sa takozvanim “mozak-mašina interfejsom” (eng. Brain Machine Interface – BMI), tvrde iz kompanije.

Vrhunska tehnologija podrazumava da humanoid može da vrši četiri osnovna pomeranja sa svojim rukama, nogama i jezikom, bazirana na neglasovnim instrukcijama koje osoba šalje koncentrišući se na akcije kao da ih sama čini.

“Samo zamišljanjem da pomera svoju desnu ruku, na primer, osoba može pomeriti ASIMOvu desnu ruku,” rekao je Tacua Okabe (Tatsua Okabe), jedan od naučnika Hondinog istraživačkog tima. “Tačnost pokreta zavisi od osobe i koliko je ta osoba dobra u koncentrisanju.”

ASIMO vrši kretanja tačno u 90.6% slučajeva, što je rekord za BMI tehnologiju, rekli su naučnici na konferenciji u Tokiju, gde su pokazali video snimke eksperimenta.

Istraživači imaju za cilj da kreiraju robot koji može pomagati ljudima u obavljanju kućnih poslova poput posluživanja jela ili zalivanja biljaka.

Projekt se izvodi u saradnji sa Šimadcu Korporacijom (Shimadzu Corp.), proizvođačem precizne opreme.

“Ono što mi radimo su još uvek osnove, ali trenutno radimo da ostvarimo san da komercijalizujemo proizvod,” kaže Jasuiša Arai (Yasuisha Arai), predsednik Hondinog istraživačkog Instituta.

HAL (Hibridni Pomoćni Ud, eng. Hybrid Assistive Limb) radi na principu detekcije bioelektričnih signala pomoću senzorskih jastučića postavljenih na specifične delove tela. Na Sajberdinovom sajtu piše: „Kada osoba pokuša da se kreće, nervni signali se šalju iz mozga ka mišićima putem motoneurona, i kao posledicu imamo pokretanje muskuloskeletnog sistema. U ovom trenutku, veoma slabi biosignali se mogu detektovati na površini kože. HAL prihvata te signale pomoću senzora koji se nalaze na koži nosioca i u zavisnosti od signala, pogonska jedinica vrši pokrete.“

Među potencijalnim aplikacijama, Sajberdin naglašava pomoć osobama sa invaliditetom, pojačanje snage za industrijske zadatke, pomoć u spasilačkim misijama i u zabavi.

HAL odelo trenutno nije dostupno. Ali sudeći po Nikkei News, Daiva i Sajberdin planiraju godišnju proizvodnju od 400 jedinica godišnje. Očekivana cena je oko 4.200 dolara.

Otpornik je već pisao o HAL robotskom odelu. Raniju vest možete pogledati koristeći link.

Pogledajte kako HAL radi u praksi:

Za razliku od drugih samobalansirajućih vozila, Čeriot je kontrolisan suptilnim pokretima donjeg dela torzoa i kukovima. Senzori unutar školjke vezila predviđaju nameru kretanja korisnika. Čeriot ne zahteva korišćenje ruku, potreban je minimalan fizički napor da omogući korisniku da se približi i dohvati objekte. Uspravan oblik vozila omogućuje korisniku direktan kontakt očima sa ostalima. Napajanje Čeriota je akumulatorsko i može se kretati brzinom do 18km/h.

Prema Dejvidu Bujkovu (David Bychkov), glavnom izvršnom direktoru Exmovera, “Čeriot predstavlja uzbudljiv put naše kompanije. Budući da je naš tim prvobitno usmeren za izradu senzora za nadzor životnih signala, Čeriotovi senzori su dizajnirani da naprave život podnošljivijim. Posebno se nadam da će Čeriot ponuditi dostojanstvo, snagu i povećanu mobilnost onima kojima je to potrebno.”

Proizvodna verzija Čeriota će integrisati Eksmovereove senzore vitalnih znakova, senzore okoline i senzore prolaznosti po zemljištu, bežičnu povezanost. Eksmover će, takođe, u budućnosti razviti mogućnost da se korisnik Čeriota prebaci iz uspravnog u sedeći položaj. Čak se i planira kooperacija sa autoindstrijom radi eventualnog razvoja Čeriota sa visokim performansama.

“Nadamo se da će Japanska robotska industrija i dalje biti lider u pripremi smernica za uslužne robote,” izjavio je zvaničnik ministarstva trgovine i industrije Motoki Korenaga.

Japan, zemlja sa dugačkim životnim vekom i malim natalitetom, suočava se sa nedostatkom pomoćnika za starije osobe popustila je svoja imigraciona pravila radi zapošljavanja više stotina medicinskih sestara iz Filipina i Indonezije.

“Kako starenje populacije postaje zajednički problem za razvijene zemlje, Japan želi da postane napredna zemlja u oblasti rešavanja tog problema upotrebom robota,” rekli su zvaničnici ministarstva.

Novoformirano telo nazvano Organizacija za energetski i industrijski razvoj (Energy and Industrial Technology Development Organization) pokreće petogodišnji projekt radi poboljšanja bezbednosnih standarda za nove generacije robota, rekli su u ministarstvu.

Oko 70% svetskih industrijskih robota je napravljeno u nekoj od japanskih kompanija.

Inženjeri sa Djuk Univerziteta (Duke University) i Univerziteta u Novom Meksiku iskoristili su jednostavnu igru potera-bežanje “Marko Polo” (Marco Polo), popularnu među decom u SAD, radi rešavanja kompleksnog problema – komstruisanje sistema koji omogućuje robotima, ne samo da primete pokretni cilj, već i da ga presretnu.

Cilj igre “Marko Polo” je da osoba koja je „ta“ označi (dodirne) drugu osobu, koja postaje novi gonič. Goniči moraju držati oči zatvorene. U bilo kom trenutku oni mogu uzviknuti „Marko“, a svi ostali moraju odgovoriti „Polo“. Na ovaj način, goniči mogu postepeno oceniti gde se mete nalaze u bazenu i gde su mogle otići.

Ovakvi sistemi imaju širok raspon primene, od bezbednosnih sistema za praćenje provalnika ili neprijateljskih brodova, do mašina koji kreiraju mape zračenja ili ekoloških opasnosti, do monitoringa ugroženih vrsta.

Glavni zadatak koji se postavlja pred istraživačima jeste razvoj veštačke inteligencije za upravljanje robotima i njihovim senzorima bez direktnog mešanja ljudi.

“Igre nam daju priliku da vizualizujemo neke od veoma kompleksnih problema,” tvrdi Silvija Ferari (Silvia Ferrari), asistent mehaničkog inženjerstva i nauke o materijalima na Djuk Prat školi inženjerstva. Ferari i njen kolega Rafael Fiero (Rafael Fierro), vanredni profesor elektroinženjerstva na Univerzitetu u Novom Meksiku, objavili su rezultate svojih poslednjih eksperimenata u Žurnalu o kontroli i optimizaciji (Journal on Control and Optimization), Publikaciji Društva za industrijusku i primenjenu matematiku.

“Kao u igri ‘Marko Polo’, mi smo pronašli način koji omogućuje pokretnim robotima da detektuju ostale objekte i predvide gde se ciljevi mogu kretati,” rekla je Ferari. “Kada se ovo obavi efikasno, mobilni senzori prelaze iz moda gonjenja u mod hvatanja u najkraćem moguem vremenskom periodu.”

Njena laboratorija je već razvila sličan algoritam, poznat kao ćelijska dekompozicija, u kojem se prostor deli na niz različitih ćelija. Prošli eksperimenti su omogućavali robotima kretanje bez sudara sa nepokretnim preprekama.Najnoviji eksperimenti nisu uključili samo robote opremljene sa kamerama, već i sa stacionarnim kamerama, koje omogućuju “pokrivanje” svih ćelija u prostoru.

“Ideja je da više senzora razmeštenih u prostoru zajedno detektuju kretanje objekata,” rekao je Fiero. “Što više pokreta senzori uoče, lakše će se predvideti moguća trasa uljeza. Krajnji put je onaj koji maksimizuje mogućnost detekcije a minimizuje rastojanje potrebno za hvatanje cilja.”

Iako su bezbednosna i vojna primena ove vrste sistema očite, Fiero ističe da se novi algoritam može koristiti i u druge svrhe.

“Mete mogu biti potpuno različite stvari, kao što su mine ili eksplozivi, hemijska ili radijacijska curenja,” tvrdi Fiero. “Roboti mogu koristiti svoje senzore za nadzor otkrivenih lokacija, kao i za kreiranje mapa moguće evakuacije.”

Algoritmi se takođe mogu koristiti za proučavanje prirodnih pojava, poput ponašanja članova vučjeg čopora dok hvataju svoj plen.

Najnoviji eksperimenti, sprovedeni na Univerzitetu u Novom Meksiku, posmatrali su uljeze koji se kreću pravolinijski konstantnom brzinom.

„Trenutno razvijamo algoritme koji će još realnije podražavati stvaran svet, jer ćemo ujezima dati mogućnost da se kreću pseudo proizvoljno“ rekla je Ferari. „Sledeći cilj je da proverimo da li svi mobilni senzori mogu da komuniciraju međusobno svo vreme i da li je moguća koordinacija njihovih aktivnosti na osnovu ovih podataka.“

Projekt je dizajniran za pružanje različitih usluga, kombinujući tehnologiju infrastrukture zgrade i robotske tehnologije. Roboti će se naći u ulogama recepcionara, obezbeđenja, čistača, itd. i biće u mogućnosti da potpuno zamene ljude. Na primer, kao recepcionari oni će pozdravljati posetioce, pobrinuti se za sve njihove zahteve i usmeravati ih u željenom pravcu.

U prvoj etapi projekta, Šimicu Korp je odgovoran za infrastrukturnu tehnologiju, a Jasukava razvija „Pametnog vodiča“. U „Pametnoj konferencijskoj sali“, obe kompanije su demonstrirale kako robot uslužuje posetioce i vodi brigu o njima.

Ovaj koncept ne znači da će se ljudi osloniti na robote za sve funkcije, ali će biti kombinacija svih tehnologija sa intervencijom čoveka kao kontrolora uređaja. U zgradi će se nalaziti centralna komandna soba, tako da se roboti mogu pratiti radi udruživanja i podele posla u velikim oblastima.

Grupa pod vođstvom profesora Andreasa Mičela (Andreas Mitschele) tvrdi da će se moći koristiti za obezbeđivanje radio mreže u slučaju nesreća, kada je standardna infrastruktura uništena. Roboti stvaraju radio mrežu koja pruža mogućnost upotrebe mobilnih telefona, kao i standardnu bežičnu mrežu. Sve ovo je postignuto korišćenjem uobičajnih komponenti.

Sistem koristi jeftine “kvadkoptere” – autonomne leteće robotske helikoptere opremljene satelitskom navigacijom. Roboti se mogu raširiti u prostoru i uspostaviti radio mrežu daleko brže od bilo kog na terenu.

Međutim postoje limiti… “Veliki problem su baterije,” objašnjava profesor Mičel. “Kvadkopter dolazi u kompletu koji košta samo 300 evra, ali baterije za njega su oko 1000 evra i traju samo oko 20 minuta.” Međutim, tih 20 minuta je vreme leta, koje ipak daje robotu dovoljno vremena da se pozicionira i sleti na uzvišenje ili zgradu, i obezbedi pokrivenost Wi-Fi signalom nekoliko sati.

Projekat se trenutno nalazi u fazi istraživanja, koje vrše studenti doktorskih studija zainteresovani za oblast radio tehnike.

Japanski naučnici i inženjeri su u Vaseda Univerzitetu (Waseda University) u Tokiju prikazali njihov poslednji humanoidni robot nazvan “Twenty-One” (dvadeset jedan). Ovo je novi i unapređeni humanoidni robot sa tolikom spretnošću da može podići slamku za piće, staviti je u čašu i dodati čoveku. Twenty-One liči na robotsku verziju Spilbergovog ET. Japan zaista čini jedan ogroman korak napred za ljudsku vrstu.

Zajednički napor Tokijskog Univerziteta, Tojote, Fudžitsua, Micubišija, Panasonika, Sege i Olimpusa pod pokroviteljstvom IRT-a (Robot Technology Research Technology Initiative) formirao je Home Assistant Robot Project. Robot je visok 61 inč (155 cm), širok 25.6 inča (65 cm) i „dubok“ 31.31 inč (80 cm). Novi kućni pomoćnik još nije zvanično nazvan, ali je trenutno poznat pod imenom AR (Assistant Robot).

AR je opremljen širokougaonom stereo kamerom, telefoto stereo kamerom i ultra osetljivim senzorima. AR se kreće pomoću dva pogonska točka i balansirajućih točkova. Trajanje baterije je procenjeno na 30 minuta do jedan sat. Ukratko, AR može počistiti pod, podići fioke sa prljavim posuđem, smestiti ih u mašinu za pranje suđa, pomerati stolice, staviti prljavo rublje u veš mašinu i još dosta toga.

Humanoidni robot Twenty-One poseduje prepoznavanje glasa i tri meka prsta i palac. Twenty-One može podići slamku za piće, staviti je u čašu i servirati piće. Mnogostranost ovog robota se ogleda u odličnim motoričkim veštinama za pažljivo premeštanje invalidnih pacijenata iz kreveta u kolica što, uz prepoznavanje glasa, oslobađa dužnosti članove porodice i ljudske asistente.

Twenty-One poseduje izuzetnu sličnost sa E.T., osim što je visok gotovo jedan i po metar i poseduje mnogostruke senzore poput prepoznavanja glasa i vizuelno prepoznavanje.

 Ime E3 je dobio zbog prilagodljivih emocionalnih, zabavnih i edukativnih (Emotional, Entertainment and Educational) funkcija. E3 je namenjen da bude vrednovan kao član porodice.

U sebi ima ugrađen WiFi, IR merače udaljenosti, LCD na grudima, web kameru u glavi i microSD slot na leđima. Veliku mobilnost mu daje 17 zglobova i tri multi direkciona točka.

Zapravo, ne može baš prati posuđe ali ova ruka uzima čak i delikatna posuđa, potapa ih u vodu, stavlja u mašinu za pranje posuđa i uključuje je. Istraživači izgleda nisu zadovoljni trenutnim mogućnostima, ali se nadaju da će moći obaviti posao čišćenja posuđa jedne porodice za samo pet minuta.

Video demonstraciju možete pogledati koristeći link: